Мари Тарп Обасјање океанског дна Постоје тренуци у историја када појединци са наизглед чудним идејама сруше све постављене норме и омогуће нам да на нови начин видимо и разумемо свет. Мари Тарп се суочила са предрасудама и презиром не би ли осветлила и обојила 70% наше планете откривајући мистерије које су остале скривене испод водених пространстава океана. Мари је рођена уМичигену (САД) 1920. године, у породици у којој се неговала љубав према науци и писаној речи. Хтела је да се бави књижевношћу, али тада је то било резервисано само за мушкарце; уместо књижевности, завршила је енглески језик и музику. Била је свесна шта ју је као жену чекало: да буде учитељица, секретарица или медицинска сестра. Изабрала је прву опцију. Међутим, 1943. године, када су САД ушле у Други светски рат након напада на Перл Харбор, недостатак мушкараца створио је женама могућност да се опробају у новим професионалним областима. Мари се уписала на мастер студије из области геологије нафте и неколико година је радила у индустрији као једна од првих Девојака геологије нафте . Године 1948. напустила је позицију у нафтној компанији у обрела се у Њујорку. Иако је имала мастер диплому геологије и математике, могла је једино да се пријави за привремено радно место на Колумбија универзитету. Током Хладног рата, влада Сједињених Америчких Држава је одобрила огромну своту новца за истраживање океана, и Мари се посветила да заједно са геологом Брусом Хизеном прати оборене војне авионе. Касније су почели да картирају дно северног Атлантског океана у сарадњи која је трајала 25 година. Брус је прикупљао податке током поморских експедиција, а Мари је податке тумачила на копну јер је женама било забрањено да учествују у пловидби. Године 1953. док је исцртавала Средње-атлантски гребен, открила је пукотину која је по њеним прорачунима била неочекивано велика. Свесна да би откриће могло бити револуционарно, неколико пута је проверавала своје резултате. Њен колега Брус је првобитно одбацио њено откриће речима „женска посла”; након неуморних дискусија које су трајале годину дана и проналажења нових доказа, признао је да је та „ жена ” била у праву. Откриће је било веома значајно јер је одбацило хипотезу о ширењу Земље и дало кредибилитет до тада занемареној теорији о кретању континената. Карти северног Атлантика додате су мапе Јужног Атлантика, Индијског и Антарктичког океана и коначно целокупног океанског дна (1977. године). Океани никада више неће бити сагледавани као једнолична, монотона плава тачка. Њене карте су потпуно измениле виђење геологије Земље и изнедриле теорију тектонике плоча. Међутим, значај њеног доприноса је прећуткиван, иније биопризнат све до деведесетих година прошлог века. Упркос тој чињеници,Мари се није дала обесхрабрити зато што је пред собом имала велики изазов: „...бело платно које је требало осликати и са изванредним могућностима да се употпуни фасцинантна слагалица. Била је то прилика која се пружа једном у животу — једном у историји света — прилика за било кога, а посебно за жену из 1940-их.” Она је тачно знала како да искористи указану прилику за напредак. „Била сам толико заузета израдом карата, да сам расправе оставила њима. Има мало истине у излизаном клишеу да слика вреди више од хиљаду речи. 28
RkJQdWJsaXNoZXIy MTcxMDUyNQ==