ГЕАС Жене које проучавају планету Земљу

Жене које проучавају планету Земљу Rosa María Mateos & Ana Ruiz Constán Илустровала Nívola Uyá ГЕАС

ГЕАС Жене које проучавају планету Земљу © Текст Роза Марија Матеос и Ана Руиз Констан © Илустрације Нивола Уиа Оригинални наслов на Шпанском: GEAS Mujeres que estudian la Tierra Превод на Енглески: Линзи Меклери, Софија Бараган Монтила, Изабела Мисел Сулваран, Даниела Наваро Перез и Моника Алехандра Гомез Кореа Превод Енглеске верзије на Српски: Мери Ганић, Драгана Ђурић и Милена Марјановић. Лето 2022

Жене које проучавају планету Земљу ГЕАС Rosa María Mateos & Ana Ruiz Constán Илустровала Nívola Uyá

Изјава захвалности Комисија Жене и геологија Геолошког друштва Шпаније (SGE), Удружење иберо-америчких служби за геологију и рударство (ASGMI) и Европска федерација геолога (EFG) омогућиле су да прва верзија ове публикације угледа светлост дана на шпанском и енглеском. Такође желимо да се захвалимо EIT Raw Materials, који финансира европски пројекат ENGIE: Подстицање девојчица да студирају геонауке и инжењерство; и лидеркама GeoLatinas: Линсеи МакЛеари, Софији Бараган Монтила, Исабели Микеле Сулваран, ДаниелиНаваро Перез иМоники Алехандра Гомез Кореа за њихову подршку у превођењу ГЕАС-а на енглески. Верујемо да ће кроз ово сестринство животи ових дванаест пионирки геологије постати познати широм света. Comisión Mujeres y Geología Sociedad Geológica de España

1. Мери Енинг (Mary Anning) | УК| Палеонтологија | 1799-1847 2. Флоренс Баском (Florence Bascom) | САД | Петрологија и наставница |1862-1945 3. Инге Леман (Inge Lehmann) | Данска | Геофизика | 1888-1993 4. Маргарит Томас Вилијамс (Marguerite Thomas Williams) | САД | Седиментологија | 1895-1991 5. Дороти Хил (Dorothy Hill) | Аустралија | Палеонтологија | 1907-1997 6. Мери Леики (Mary Leakey) | УК | Палеоантропологија | 1913-1996 7. Марета Нел Вест (Mareta Nelle West) | САД | Планетарна геологија | 1915-1998 8. Мари Тарп (Marie Tharp) |САД | Картирање | 1920-2006 9. Кармина Вирхили (Carmina Virgili) | Шпанија | Стратиграфија и политика |1927-2014 10. Мариа Фернанда Кампа Уранга | Мексико | Инжењерска геологија и Политика | 1940-2019 11. Катја Крафт (Katia Kraft) | Француска | Вулканологија и георизици | 1942-1991 12. Катрин Двајер Саливан | САД | Океанографија и Планетарна геологија | 1951 Жена | Држава | Област експертизе | Животни век

Постоје приче које не налазимо ни у једној званичној историји и које се могу ослободити само помним слушањем и обраћањем пажње на шапат жена. Роса Монтеро

Пролог Геологија је наука која се бави изучавањем Земље, наука која истражује њену унутрашњост да би открила покрете и промене које је наша планета искусила током времена. Од вајкада, људе су привлачиле мистерије које скрива ова спљоштена сфера, ова плава тачка у свемиру. Иако радозналост и таленат превазилазе родне баријере, историја је без оклевања изоставила доприносе изузетних жена које су се не само суочиле са непознатим, већ су се супротставиле стереотипима и друштвеним нормама свог времена. Са ГЕАС-ом и брошуром: Жене које проучавају планету Земљу („Mujeres que estudian la Tierra “ на шпанском), путоваћемо кроз време да бисмо упознали 12 жена геолога из различитих временских раздобља, историјских контекста и различитих националности, али које имају нешто заједничко: оне су оставиле неизбрисив траг у слојевима нашег знања. Ових дванаест жена изазвало је друштво свог времена и погурало га да напредује тешким и захтевним путем науке. Почећемо наше путовање недаћама Мери Енинг у зору 19. века; бићемо сведоци револуционарног напретка оствареног током 20. века; и завршићемо лебдећи у свемиру руку под руку са Кетрин Двајер током 21. века. Неоспорна је чињеница да смо научили и постали геолози без њиховог утицаја; раслисмоне знајућињиховаименаиразвилисмонашенаучнекаријеребезовихженских узора. Дошло је време да их представимо, да обришемо прашину са историјских књига, да напишемо редове који недостају у којима се наводе њихови успеси, дела и открића.

Профиле и стручне области које је прикупио ГЕАС су разнолики и одражавају не само научне заслуге и достигнућа, већ и ширину њиховог образовања и интересовања. Неке од наших главних личности, као што су Чата Кампа, Кармина Вирхили и Катрин Двајер, биле су жене велике друштвене свести, остављајући важан траг и у политици свог времена. Друге, попут Флоренс Баском или Мери Леики, играли су основну улогу у преношењу знања младим генерацијама, а посебно женама. Нивола Уиа је успела да у својим илустрацијама ухвати душе и разноликост ових дама од чекића и компаса. Ове пионирке прикзане су нам усред свог рада, аутентичне, пуне нијанси и окружене мноштвомдетаља прерушених у земаљске, океанске и звездане потезе киста. Сигурно, ветеранке научнице које се сусрећу са ГЕАС-ом препознаће се у описима на многим местима ових страница. Све оне, познате и анонимне, омогућиле су и омогућавају незаустављиво напредовање права жена у науци. Младим читаоцима, који ће једног дана ово знање пренети другима, нудимо мудар савет аустралијског геолога Дороти Хил: „Не чекајте да вам свет понуди оно што мислите да вам припада“. За наше читаоце који не говоре шпански, реч ГЕАС може изгледати чудно или бесмислено. Користимо га као симбол за све жене које су се посветиле проучавању Земље. Потиче од грчке речи γαια, која је романизована као Гаиа и касније еволуирала у Геа на шпанском. То је било име првобитне богиње која персонификује Земљу у грчкој митологији. Осим тога, на шпанском, професионалце који се баве геологијом именујемо на два различита начина, у зависности од тога да ли су мушкарци (геологос) или жене (геологас). Тако смо скраћеницом ГЕологАС стигли до ГЕАС-а. Ауторке

Роза Марија Матеос Биографије Флоренс Баском, Маргарит Томас Вилијамс, Дороти Хил, Мери Леики, Марија Фернанда Кампа Уранга и Катрин Двајер Саливан. Ана Руиз Констан Биографије Мери Енинг, Инге Леман, Марета Нел Вест, Мари Тарп, Кармина Вирхили и Катја Крафт. Превод ГЕАС на Енглески Линзи Меклери: Координаторка Софија Бараган Монтила: Мери Енинг, Флоренс Баском, Мери Тарп. Изабела Мисел Сулваран: Маргарит Томас Вилијамс, Катја Крафт. Даниела Наваро Перез: Мери Леики, Мариа Фернанда Кампа Уранга, Катрин Двајер Саливан. Моника Алехандра Гомез Кореа: Инге Леман, Дороти Хил, Кармина Вирхили.

Мери Енинг Необичан живот уклесан у камену Почетком 19. века, када је сакупљање фосила било само хоби, а палеонтологија још није постојала као наука, једна жена ниже класе без образовања дошла је до открића која су је чврсто поставила у центар дебата елите научних кругова. Током тих година, основе геологије су биле постављене у оквиру недавно основаног Геолошког друштва Лондона (1807), изабраног клуба који никада није прихватио у своје чланство „мајку палеонтологије“, или било коју другу жену, све до 1919. године. Мери Енинг је рођена 1799. године у Лајм Реџису, приморском граду у Енглеској који се некада, пре 200 милиона година налазио близу екватора и био прекривен водама тропског мора. Стене са литица на којима је Мери живела богате су фосилима из јуре, које је њен отац прикупљао, и продајом допуњавао породични приход. Његова изненадна смрт, када је Мери имала само 11 година, значила је да је породица морала да прода и сакупљене куриозитете (као што су били амонити и белемнити) да би преживела. Од десеторо деце из брака њених родитеља, само су Марија и њен брат Џозеф преживели детињство. Срећа им се осмехнула када је Џозеф пронашао лобању нечега што је изгледало као крокодил. Након годину дана сталног ископавања, Мери је успела да открије остатке чудног створења дугог више од 5 метара: првог ихтиосауруса. Морски гмизавац привукао је пажњу научних кругова Лондона, а углед породице Енинг се проширио. И поред тога, њихова примања су била мала, а њихово занимање опасно. Они су, у потрази за фосилима, били принуђени да обилазе обалу испод литица са којих су се обрушавале стене и Џозеф је зато напустио тај посао. Године 1820. Мери је пронашла скелет новог морског гмизаваца, плезиосауруса. Врат му је био изузетно дугачак и изазвао је сумњу анатома Жоржа Кивијеа, који је сугерисао да је реч о фалсификату. Када је контроверза била решена, а Кивије исправио своју тврдњу, Мерину радњу са фосилима су почели да посећују међународни геолози и колекционари. О фосилима је учила сама: копирала је научне чланке, цртала илустрације, сецирала рибе и сипе... Међутим, њени савременици су та открића приписивали божанској наклоности, јер је са само годину дана неким чудом преживела удар грома. Мери је била свесна да су је „џентлмени науке“ искористили да стекну престиж, а да јој нису приписали заслуге и таква је ситуација остала све до 1828. године, када је пронашла први костур птеросауруса ван Немачке, а геолог Вилијам Бакланд је њој приписао тај налаз. Енинг је умрла релативно млада, са само 47 година, од рака. Њена открића су доказала да су Земљу раније насељавале веома различите врсте, доводећи у питање креационе теорије и формирајући темељ теорије еволуције коју ће Дарвин формулисати 50 година касније. Иако је радила ванформалних институција, њеноиме су забележиле неке од тих институција. Црква у Лајм Реџису је направила витраж у њену част, „у знак сећања на њену способност да промовише геолошку науку“, а Геолошко друштво из Лондона објавило је похвалу, прву посвећену жени и једину похвалу која је посвећена особи која није била члан Друштва. Тиме је скромна Мери Енинг успела је да уђе у историју. Свет ме је тако свирепо искористио, бојим се да ме је учинио неповерљивом према свима. 15

Флоренс Баском Геолог предводница Упркос својој нежној спољашности и изгледу музе романтизма, Флоренс Баском је била модерна и јединствена жена. Заправо је потпуно разбила предрасуде америчких научних друштава, отворивши прозор за све будуће жене геологе. Флоренс је била ћерка суфражеста и стручног водича и рођена је у зеленом граду Вилијамстауну (Масачусетс) 14. јула 1862. Још као дете, Флоренс је показала изузетну склоност ка проучавању и посматрању и урођену заинтересованост за природу. Са 25 година већ је дипломирала уметност и књижевност, као и науке, а мастер студије из геологије завршила на Универзитету Висконсин. Сви ови успеси постигнути су упркос бројним потешкоћама, као што су забрањен приступ библиотеци или немогућност похађања одређених часова који су били искључиво за мушкарце. Флоренс Баском је због своје заинтересованости за гео-науке наставила своје усавршавање. Докторирала је геологију 1893. на Универзитету Џонс Хопкинс, похађајући наставу иза паравана како не би ометала своје колеге из генерације. Њена теза је била веома значајна, јер је оповргла бројна претходна истраживања. Флоренс не само да је покренула нове технике у проучавању стена (петрографија), већ је извршила и рекласификацију бројних стена и минерала, који су били погрешно класификовани. Њена дисертација је била тако бриљантно представљена да је изабрана за члана Америчког геолошког завода и то као тек друга жена која је стекла овај статус. Међутим, остале су јој и друге баријере које је требало да сруши. Њен изузетан напредак у области кристалографије, минералогије и петрографије скреће пажњу Геолошког завода Сједињених Држава који је, по први пут у својој историји, примио жену у друштво. Госпођица Баском се „одрекла сукње“ како би проучавала изданке Апалачких планина, атлантску обалу Северне Америке и интригантне хидротермалне наслаге Јелоустона, предводећи најсавременије истраживачке тимове. Захваљујући свом научном раду, 1906. године је проглашена за геолога са четири звездице од стране „American Men of Science“ часописа. Оно што је дефинисало за сва времена је њено „кумство“: њена одлучност да обучи будуће жене геологе и прошири америчко поље тако што ће засадити прво семе нечега што би била бриљантна генерација жена. Почетком 20. века, Флоренс Баском је покренула овај тренд који се наставља корак по корак, комбинујући искуство пионира са сновима почетника. Њено име записано је за будуће генрације у прелепом кратеру Венере, у астероиду који тренутно кружи око Сунчевог система, као и унутар хладних вода глацијалног језера у Висконсину. Фасцинација сваког трагања за истином не лежи у њеној спознаји ... већ у потрази. 16

Инга Леман Откуцаји чврстог срца Земље Проналазак модерног сеизмографа 1880. године срушио је, као кулу од карата, претходна нагађања о унутрашњости Земље. Током те исте деценије, када је наука још увек била неповољно тло за жене, рођена је научница која ће решити и последњу велику непознаницу: структуру Земљиног језгра. Током 1888. године, угледна породица из Копенхагена је дочекала (не схватајући тада) свог најславнијег члана: Ингу Леман. Инга Леман се школовала у егалитарном окружењу мешовите и прогресивне школе. Ово окружење, необично за то време, подстакло је Ингу да развије свој пуни потенцијал, али није могло да предупреди стварност у будућности. Студирала је математику на Копенхаген и Кембриџ универзитетима. Након дипломирања радила је у осигуравајућој кући све до 1925.године када је била ангажована да постави прве сеизмолошке опсерваторије у Данској и Гренланду. Сасвим случајно специјализирала се за сеизмологију у земљи, која је практично била асеизмичка, али, што ће време показати, идеално лоцирана за праћење земљотреса у геолошки активним и удаљеним подручјима Земље, као што је јужни Пацифик. Током 1927. боравила је у истраживачким центрима у Немачкој, Француској, Холандији и Белгији, и ово искуство ју је довело у контакт са највећим тадашњим стручњацима, као што је Бено Гутенберг. Након свог европског пута, Инга је именована за првог шефа Сеизмолошког одељења Краљевског данског геодетског института. Била је задужена за одржавање и поправку опреме, тумачење сеизмограма и издавање билтена. Радила је практично сама и управо то јој је дало знање без премца о обрасцима сеизмичких таласа који пролазе кроз Земљу. Иако њен посао није био да се бави научним радом, Ингу је заинтригирала чињеница да се П-таласи не понашају на начин који је у складу са до тада познатом структуром Земље. Док је посматрала различите обрасце преламања и промене брзине таласа који су успели да прођу кроз језгро, почела је да сумња да се нешто друго дешава у течном језгру Земље. Кључ за решавање овог проблема пружио јој је велики земљотрес на Новом Зеланду који се догодио 1929.године. Након више година мукотрпног рада 1936. објавила је рад чији кратак наслов (П’) није давао ни наговештај о научној револуцији, коју је заправо произвео. Инга је у том раду описала потпуно нови дисконтинуитет у простирању сеизмичких таласа, дефинисала нову границу која одваја добро познато течно спољашње језгро од, до тада непознатог, чврстог унутрашњег језгра. Након овог изузетног достигнућа, Инга је наставила своја истраживања и постала један од водећих светских стручњака за Земљин омотач. Међународно поштована, повукла се са свог положаја у опсерваторији 1953. и путовала по свету да помогне где год је помоћ била неопходна. Била је прва жена која је добила медаљу Вилијама Боувија, најзначајнију награду у геофизици, као „ мајстор црне уметности за коју компјутер никада не може бити замена “. Ова готово езотерична фраза одражавала је мукотрпну анализу и рудиментарна средства помоћу којих је Инга одговарала на велика научна питања преддигиталног доба. Умрла је 1993. године, у 104. години, у асеизмичкој Данској. Никада нисам приметила било какву разлику између интелекта дечака и девојчица, а поразило ме је када сам схватила да то није уврежено мишљење. 19

Маргарит Томас Вилијамс Имала је сан Обале реке Анакостије су биле место насељено бројним староседелачким племенима Северне Америке. Река споро тече кроз град Вашингтон пре него што се коначно улива у реку Потомак, остављајући за собом дебеле алувијалне наслаге. „Флувијална динамика слива Анакостије“ је била тема докторске дисертације једне веома јединствене жене, Маргарит Томас Вилијамс, прве Афроамериканке која је докторирала геологију. Била је то 1942. година, усред Другог светског рата, када афроамеричко становништво још није имало права. Ко би и помислио да ће, 13 година касније, друга црнкиња, Роса Паркс, одбити да уступи своје седиште у аутобусу белом човеку и запали ватру великог покрета за грађанска права Афроамериканаца. Маргарит Томас Вилијамс је рођена на Бадње вече 1895. године у Вашингтону. Кћерка Хенрија и Кларе Томас, била је најмлађа у великој породици од шесторо браће и сестара. Уписала се у педагошки колеџ за обојене девојке да би се школовала за васпитача и дипломирала је на 1916. године, обезбеђујући себи стипендију за похађање Универзитета Хауард. Meђутим, њена интересовања су била изван прозора њене учионице; њен ум је летео преко река, планина, језера и шума јер је права страст младе Маргарите била природа. Радила је пуно радно време као учитељица у основној школи, када је започела студије геологије на Универзитету Хауард и дипломирала је 1923. Афроамерички професор и биолог Ернест Еверет имао је кључну улогу у њеној каријери. Одлучио је да буде ментор и води две црнкиње кроз њихове научне каријере: Роџер Арлинер (прва Афроамериканка која је докторирала зоологију) и Маргарит Томас. Др Еверет је препознао Маргаритину заинтересованост за науку, њене вештине критичког мишљења, научни ум и њене академске квалификације. Због ових квалитета, Маргарит је постављена за сталног предавача на Маинер педагошком колеџу (оснивач колеџа Миртила Маинер), главном колеџу у коме су се школовали Црни наставници. Годинама касније, колеџ ће постати део Универзитета Колумбија Дистрикта, где је деценију Маргарит била председавајућа Одељења за геологију и подучавајући младе студенте, који су били одвојени због боје коже. У својој дисертацији о реци Анакостија, Маргарита је закључила да су људске активности, као што је крчење шума, урбанизација и пољопривреда, значајно допринеле бујању реке, која се манифестовала трагичним поплавама, које су уочене у систему одводњавања Анакостије. Она није била само визионар у погледу значаја људске активности као геоморфолошког агенса, већ је пробудила и нови начин разумевања геолошких процеса. Шездесет година након те тезе, дубоко у 21. веку, научна заједница је коначно била мотивисана да предложи нови геолошки период: антропоцен, доба људи. Док су велики алпинисти били на највишим врховима света, укључујући Монт Еверест, црна жена се својим трудом и истрајношћу попела на још тежи врх, како би разбила предрасуде, неједнакост и расизам. Бити црнкиња, жена и геолог је била велика смелост у тим послератним временима. 20

Дороти Хил Амазонка коралних мора Мало је геолога у историји науке који су добили толико одликовања и признања као Аустралијанка Дороти Хил, призната широм света као ауторитет у палеонтологији. Фокус њених истраживања је био на фосилним остатцима малих бескичмењака који живе у великим колонијама у тропским и суптропским морима, који данас представљају један од најугроженијих екосистема на Земљи: на корале. Дороти Хил је рођена 10. септембра 1907. у Бризбејну, космополитском граду окупаном чистим водама Коралног мора. Била је треће од седморо деце и одрасла је у скромној породици која није имала везе са науком. Према сећањима њене породице, Дороти је била оштароумна и рано је почела да се истиче у учењу. Њен школски живот може се сажети у низ стипендија и достигнућа који су јој омогућили да упише (са 17 година) Факултет природних наука Универзитета Квинсленд. У том тренутку се определила за бављењем хемијом. Захваљујући утицају професора Х.Ц. Ричардса, геолога ентузијасте којег су студенти веома ценили, Дороти је дипломирала геологију 1928. и то је урадила са стилом: са златном медаљом за изузетне заслуге. Млада Дороти Хил се истакла не само у студијама, већ и у спорту. Бавила се атлетиком, пливањем, веслањем... И истакла се у женској хокејашкој репрезентацији универзитета. Али ако постоји једна симболична слика Дороти Хил, онда је то она како јаше коња, пошто је велики део њеног теренског рада обављала путујући на коњу. На тај начин је обављала своја најранија истраживања, јашући кроз „фосилна мора“ Западне Аустралије у потрази за изданцима коралних кречњака. Дороти Хил је отишла у Енглеску 1931. након што је добила докторску стипендију Универзитета Кембриџ. Млада Аустралијанка нашла је начин да упозна велике британске палеонтологе тог времена. Добила је чврсту основу у свом предмету, палеонтологији морских бескичмењака и усвојила ригорозан приступ научном раду који је примењивала до краја живота. Истовремено, у том окружењу зелених енглеских села, у Дороти се пробудио авантуристички дух: добила је дозволу за управљање лаким авионима и, као страствени возач, учествовала у аутомобилским тркама. У Енглеској је остала до 1937. године, када се, прихватајући позив свог омиљеног професора, др Ричардса, вратила на свој матични универзитет. Вративши се у Аустралију, започела је научну каријеру без премца, не само као истраживач на Универзитету Квинсленд, већ и као консултант за нафтну индустрију, примењујући своје напредно знање о стратиграфији. Њена плодна каријера прекинута је током Другог светског рата, када се Дороти придружила Аустралијској поморској служби да би водила тим за дешифровање и кодирање порука. Опет, неустрашива Дороти Хил. Ова велика Амазонка геологије оставила је огромно наслеђе научних радова и публикација, и оставила пионирске трагове: била је прва жена професор на аустралијском универзитету (1959) и прва жена председница Аустралијске академије наука (1970). Преминула је у Бризбејну 23. априла 1997. године. Не треба очекивати да ће нам свет дати оно што мислимо да заслужујемо. 23

Мери Леики Сунце је величине људског стопала (Хераклит) Чарлс Дарвин је 1871. написао следећу претпоставку: врло је вероватно да су наши прародитељи живели на афричком континенту. Данас знамо да су низије области Афар, у дивљини источне Африке, биле наша колевка. Још увек имамо атоме сумпора из великог источноафричког рова и молекуле воде из Плавог Нила у нашим телима. Прве знаке ове афричке прошлости открила је палеоантрополог по имену Мери Лeики, век након објављивања књиге О пореклу врста. Мери Леики је рођена у Лондону 6. фебруара 1913. године у космополитској породици која је често мењала место боравка. Њен отац је био познати сликар акварела који је непрестано путовао светом у потрази за пејзажима. Сама Марија имала је једанаест година када је посетила чувену Кромањон пећину, што је код девојчице изазвало велико интересовање за антропологију и праисторију. Након што јој је отац умро 1926. године, Мери се вратила у Лондон да започне традиционално школовање које је, неизбежно, било велики неуспех. Ова жена, која је у старости стекла девет почасних доктората, једва да је имала академско образовање; похађала је само неколико курсева из геологије и археологије који су јој омогућили да се пробије у универзум научних експедиција тог времена. Интересантно је да Мерин дар за цртање, који је наследила од оца, јој је отворио врата науке. Др Гертруда Кејтон, је замолила Мери да илуструје један од њених радова о фосилном подручју у северном Египту. И тако је машта младе Мери коначно била заробљена неукроћеним континентом, Африком. Тамо је упознала и своју велику љубав, Луиса Леикија, сина мисионара који су живели у Кенији, а који се већ истакао својим палеонтолошким радом. Венчали су се 1936. године, чинећи пар који је написао најсјајније странице науке о људској еволуцији. У јутро 17. јула 1959. године, у клисури Олдувај (Танзанија), Мери је у седиментима идентификовала величанствене остатке фосилног човека. Овај дечак, веома вешт у прављењу алата, био је стар невероватних 1,75 милиона година. Homo habilis је откривен свету уз велику помпу, покренувши традиционалну расподелу родних улога. Док је Мери остала задужена за теренски рад, радећи постојано, дискретно и прецизно, Луис се посветио путовању светом као научна звезда тренутка. Леикијеви су успели да привуку Национално географско друштво (National Geographic Society), које је постало покровитељ афричких ископавања. Године 1972, након Луисове смрти, Мери је дефинитивно била задужена за истраживања. Ова фаза је у њеном раду јебила изузетна по огромној научној продукцији, по интересовању за образовање домаћих стручњака, као и по постављању темеља методологије теренског рада коју су следиле наредне генерације. Мери је била на прагу старости (1978), када је стигло највеће откриће у њеној каријери: први људски кораци, траг радозналог мајмуна који је сишао са дрвећа да би усправно корачао Земљом. Отисци стопала Летолија утиснути су у вулкански пепеоНгоронгороа (Танзанија). Australopithecus afarensis, нашудаљени предак, учинио јеМери Леики универзалном легендом. Пепео Мери Лики спава разнесен по ватреним земљама Олдуваја, уз успаванку наших предака. 24

Марета Нел Вест Његово величанство Месец Колико пута је фраза „скинућу ти месец” изречена? Марета Вест нам није дословно поклонила Земљин природни сателит, али га је проучавала и одредила локацију на којој је 1969. године први астронаут крочио. Без сумње, њен рад је био мали корак за геологе али велики скок за човечанство. Њена прича почела је 57 година раније, у држави Оклахома (САД), где је рођена 1915. године у фамилији америчких пионира. Неколико деценија раније, њени баба и деда су се селили како би настанили индијанску територију, у складу са државном популационом политиком настањивања територије након расељавања Индијанаца. Марета је одрастала у градовима Тулса и Оклахома и у 22. години је дипломирала геологију на Оклахома Универзитету, где је била члан Капа Капа Гама сестринства. Она се може сматрати пиониром, не само због историје своје породице, већ и због своје личне посвећености. На почетку своје каријере, око 1940, Марета је већ више од једне деценије радила као нафтни геолог у нафтној индустрији која је била у пуном цвату. Она је била и први геолог у Оклахоми пре него је постала први геолог којег је ангажовао Биро за геолошка истраживања Сједињених Америчких Држава (УСГС) у Аризони 1964. Две године раније, у сред Хладног рата са бившим Совјетским Савезом, Председник Џон Ф. Кенеди је одржао говор који је означио почетак Америчке трке за Месец, чија су површина и геологија тада биле непознаница. Изазов који су САД поставиле пред СССР, који је до тада био ненадмашан у истраживању свемира, биМарету Вест сврстао у првог астро-геолога. Она је била једина жена у НАСА тиму за експерименталну геологију који је припремао слетање човека на Месец: Аполо 11 мисију. Она је учествовала у припреми карата које су коришћене за подучавање астронаута и одговорна за картирање и маркирање најподесније тачке за слетање (јужно од Мора „Транкуилити” - прим. прев. Море Спокојства) крхке летилице Игл (прим. прев. Орао), у којој је требало да путују Армстронг и Алдрин у јулу 1969. Марета је свесрдно бранила истраживање свемира као начин да се „дешифрује велики део онога што је остало непознато о нашој планети”. Након повратка Аполо 11, она се посветила проучавању података, узорака стена и фотографија које су астронаути прикупили. До пензионисања остала је укључена у процени и селекцији локација за слетање за наредне мисије на Месец и Марс. Преминула је 1998. године, готово 30 година након великог научно-технолошког изазова. Након њене смрт, њен пепео послат је у свемир, место о коме је толико сањала. Проучавање геологије нам даје одличну перспективу и омогућава да спознамо да је живот само тренутак у историји наше планете. 27

Мари Тарп Обасјање океанског дна Постоје тренуци у историја када појединци са наизглед чудним идејама сруше све постављене норме и омогуће нам да на нови начин видимо и разумемо свет. Мари Тарп се суочила са предрасудама и презиром не би ли осветлила и обојила 70% наше планете откривајући мистерије које су остале скривене испод водених пространстава океана. Мари је рођена уМичигену (САД) 1920. године, у породици у којој се неговала љубав према науци и писаној речи. Хтела је да се бави књижевношћу, али тада је то било резервисано само за мушкарце; уместо књижевности, завршила је енглески језик и музику. Била је свесна шта ју је као жену чекало: да буде учитељица, секретарица или медицинска сестра. Изабрала је прву опцију. Међутим, 1943. године, када су САД ушле у Други светски рат након напада на Перл Харбор, недостатак мушкараца створио је женама могућност да се опробају у новим професионалним областима. Мари се уписала на мастер студије из области геологије нафте и неколико година је радила у индустрији као једна од првих Девојака геологије нафте . Године 1948. напустила је позицију у нафтној компанији у обрела се у Њујорку. Иако је имала мастер диплому геологије и математике, могла је једино да се пријави за привремено радно место на Колумбија универзитету. Током Хладног рата, влада Сједињених Америчких Држава је одобрила огромну своту новца за истраживање океана, и Мари се посветила да заједно са геологом Брусом Хизеном прати оборене војне авионе. Касније су почели да картирају дно северног Атлантског океана у сарадњи која је трајала 25 година. Брус је прикупљао податке током поморских експедиција, а Мари је податке тумачила на копну јер је женама било забрањено да учествују у пловидби. Године 1953. док је исцртавала Средње-атлантски гребен, открила је пукотину која је по њеним прорачунима била неочекивано велика. Свесна да би откриће могло бити револуционарно, неколико пута је проверавала своје резултате. Њен колега Брус је првобитно одбацио њено откриће речима „женска посла”; након неуморних дискусија које су трајале годину дана и проналажења нових доказа, признао је да је та „ жена ” била у праву. Откриће је било веома значајно јер је одбацило хипотезу о ширењу Земље и дало кредибилитет до тада занемареној теорији о кретању континената. Карти северног Атлантика додате су мапе Јужног Атлантика, Индијског и Антарктичког океана и коначно целокупног океанског дна (1977. године). Океани никада више неће бити сагледавани као једнолична, монотона плава тачка. Њене карте су потпуно измениле виђење геологије Земље и изнедриле теорију тектонике плоча. Међутим, значај њеног доприноса је прећуткиван, иније биопризнат све до деведесетих година прошлог века. Упркос тој чињеници,Мари се није дала обесхрабрити зато што је пред собом имала велики изазов: „...бело платно које је требало осликати и са изванредним могућностима да се употпуни фасцинантна слагалица. Била је то прилика која се пружа једном у животу — једном у историји света — прилика за било кога, а посебно за жену из 1940-их.” Она је тачно знала како да искористи указану прилику за напредак. „Била сам толико заузета израдом карата, да сам расправе оставила њима. Има мало истине у излизаном клишеу да слика вреди више од хиљаду речи. 28

RkJQdWJsaXNoZXIy MTcxMDUyNQ==