Инга Леман Откуцаји чврстог срца Земље Проналазак модерног сеизмографа 1880. године срушио је, као кулу од карата, претходна нагађања о унутрашњости Земље. Током те исте деценије, када је наука још увек била неповољно тло за жене, рођена је научница која ће решити и последњу велику непознаницу: структуру Земљиног језгра. Током 1888. године, угледна породица из Копенхагена је дочекала (не схватајући тада) свог најславнијег члана: Ингу Леман. Инга Леман се школовала у егалитарном окружењу мешовите и прогресивне школе. Ово окружење, необично за то време, подстакло је Ингу да развије свој пуни потенцијал, али није могло да предупреди стварност у будућности. Студирала је математику на Копенхаген и Кембриџ универзитетима. Након дипломирања радила је у осигуравајућој кући све до 1925.године када је била ангажована да постави прве сеизмолошке опсерваторије у Данској и Гренланду. Сасвим случајно специјализирала се за сеизмологију у земљи, која је практично била асеизмичка, али, што ће време показати, идеално лоцирана за праћење земљотреса у геолошки активним и удаљеним подручјима Земље, као што је јужни Пацифик. Током 1927. боравила је у истраживачким центрима у Немачкој, Француској, Холандији и Белгији, и ово искуство ју је довело у контакт са највећим тадашњим стручњацима, као што је Бено Гутенберг. Након свог европског пута, Инга је именована за првог шефа Сеизмолошког одељења Краљевског данског геодетског института. Била је задужена за одржавање и поправку опреме, тумачење сеизмограма и издавање билтена. Радила је практично сама и управо то јој је дало знање без премца о обрасцима сеизмичких таласа који пролазе кроз Земљу. Иако њен посао није био да се бави научним радом, Ингу је заинтригирала чињеница да се П-таласи не понашају на начин који је у складу са до тада познатом структуром Земље. Док је посматрала различите обрасце преламања и промене брзине таласа који су успели да прођу кроз језгро, почела је да сумња да се нешто друго дешава у течном језгру Земље. Кључ за решавање овог проблема пружио јој је велики земљотрес на Новом Зеланду који се догодио 1929.године. Након више година мукотрпног рада 1936. објавила је рад чији кратак наслов (П’) није давао ни наговештај о научној револуцији, коју је заправо произвео. Инга је у том раду описала потпуно нови дисконтинуитет у простирању сеизмичких таласа, дефинисала нову границу која одваја добро познато течно спољашње језгро од, до тада непознатог, чврстог унутрашњег језгра. Након овог изузетног достигнућа, Инга је наставила своја истраживања и постала један од водећих светских стручњака за Земљин омотач. Међународно поштована, повукла се са свог положаја у опсерваторији 1953. и путовала по свету да помогне где год је помоћ била неопходна. Била је прва жена која је добила медаљу Вилијама Боувија, најзначајнију награду у геофизици, као „ мајстор црне уметности за коју компјутер никада не може бити замена “. Ова готово езотерична фраза одражавала је мукотрпну анализу и рудиментарна средства помоћу којих је Инга одговарала на велика научна питања преддигиталног доба. Умрла је 1993. године, у 104. години, у асеизмичкој Данској. Никада нисам приметила било какву разлику између интелекта дечака и девојчица, а поразило ме је када сам схватила да то није уврежено мишљење. 19
RkJQdWJsaXNoZXIy MTcxMDUyNQ==